Ловци на кријумчаре нафте

Шесточлана екипа оперативаца који се боре против шверцера проверава више од 900 километара пловног пута на рекама у Србији

Тек када запловите Дунавом са екипом оперативаца из Управе царина који се боре против кријумчарења на реци можете стећи прави утисак о величини Дунава и животу који се одвија на њему.

Укрцали смо се на канадски чамац „силвер стрик”. Локацију београдске марине нећемо открити, јер су то „правила службе”.

Капетан Јанко покреће мотор а „волво пента” јачине 330 коњских снага „оре” воду. Чамац креће великом брзином остављајући на површини Дунава широки сребрни траг.

Унутрашњост пловила подсећа на мини гарсоњеру. Кухињица, купатило, кожне фотеље, сто, неколико малих лежајева, све је ту. Овај алуминијумски чамац наменски је прављен за специјалне оперативне послове. Чланови речне екипе тврде да га је немогуће потопити. Кажу, пуњен је пеном и прошао је многа тестирања.

Паралелно са нама плове Предраг Ђуровић, шеф ове јединице и његов млађи колега, у малом црном гуменом чамцу (100 коњских снага) чији се предњи део при брзини пропео прамцем барем метар изнад воде.

Локација на коју смо кренули су Бановци. Шеф Ђуровић је одлучио да нам покаже барже, у које кријумчари претачу гориво из бродова у транзиту. На рекама се годинама уназад, најчешће кријумчари бродско погонско дизел-гориво.

Од почетка године на пловном путу Дунава кроз Србију ова шесточлана екипа запленила је око 20 тона дизела, што је готово половина укупно заплењеног горива. Капетан Јанко је искусан у свом послу. Рутински маневрише јаким чамцем.

Пита нас: „Да ли сте некада пловили великом брзином? Одговарамо да нисмо и наслућујемо да ће се то ускоро десити. Капетан даje „гас до даске” a ми се хватамо за ограду пловила. Али та наша стегнутост траје само први минут. Убрзо схватамо колико је чамац сигуран и стабилан. Успут пролазимо поред рибара, малих приватних чамаца и неколико великих домаћих бродова. Негде на пола пута до Бановаца, један од оперативаца даје знак капетану да успори.

„Шта је било?”, пита га капетан.

„Намирисао сам нафту”, одговара он.

Ми, наравно, ништа нисмо намирисали. Стајемо, а овај радник узима двоглед и осматра обалу са наше десне стране. У том тренутку нам се у црном гумењаку приближавају шеф Ђуровић и његов колега. И Ђуровић одмах констатује да се осећа нафта. Сви оперативци се скупљају и праве договор да прегледају обалу. Не налазе ништа, али гориво се осетило у ваздуху, што тумаче да је недавно било претакања.

„Шверцери су се толико извештили да ме не би чудило да вежбају претакање на штоперици”, каже нам Ђуровић.

Ова екипа има брзе чамце, али често их, како причају, „минирају” квазирибари.

„Одмах се прочује када кренемо у акцију. Чим нас виде на реци, дојављују једни другима”, тврди Ђуровић.

„И сада шверцери знају да смо на реци”, додаје.

Капетан Јанко покреће мотор и настављамо даље. Убрзо наилазимо на неколико малих чамаца са рибарима.

„Је л' се ту баца мрежа?”, упозорава их капетан преко мегафона, на шта они одмах, устукнувши, ваде мреже, барем док не замакнемо.

Стижемо у Бановце и обилазимо разне моделе баржи скривене у жбуњу на обали. Једном од оперативаца сумњива је баржа. Пење се на њу и прегледа је.

„Је л' масна?”, пита га шеф Ђуровић.

„Јесте, изгледа да је синоћ радила”, одговара он.

Иначе, „масна” у њиховом жаргону значи да су кријумчари у тој баржи недавно шверцовали гориво.

„Замало вам је промакла ексклузива да налетите на заплену. У овој баржи је одрађено барем две тоне горива”, каже нам један од оперативаца.

Има кријумчара који раде на ситно да би преживели и прехранили своје породице, додаје Ђуровић.

„Они најчешће дају робу (воће, поврће) за нафту коју касније препродају. Али постоје и организоване групе које раде са овим баржама од две-три тоне па и до 20 тона. На царинском пункту Бежанијска коса, где завршава заплењена роба, тренутно је више од 50 тона нафте, гомила мотора и чамаца свих димензија дужине и до 13 метара”, објашњава шеф речне екипе.

Завршавамо обилазак баржи, а капетан Јанко пита: „Ђуро, је л' идемо назад?”, на шта му шеф потврдно одговара.

Ђуровић се пење на „наш” чамац и настављамо разговор у „гарсоњери” пловила.

„Ноћне контроле су друга прича. Динамичније су и узбудљивије”, каже Ђуровић.

Његов тим контролише промет робе и свих страних пловила која пролазе кроз Србију. Ова шесточлана екипа проверава више од 900 километара пловног пута на рекама у Србији: Дунав, Саву и Тису. Јединица је основана 2003. Предраг Ђуровић, који је био официр у морнарици и капетан на броду, у њеном саставу је од почетка. Почели су, како каже, са малим црним гуменим чамцем.

Упркос томе што покривају велику територију и раде за мале плате и, како кажу, без неког разумевања и вредновања посла којим се баве, ови оперативци су велики професионалци који воле и знају свој посао. Остављају утисак поштених људи. Воде рачуна о опреми коју имају и постижу одличне резултате. Пленили су старо гвожђе, ђубриво, цигарете. Контролишу стране јахте и марине. Запленили су и два брода, једну скелу и још много тога...

„Радили смо акцију и на језеру Газиводе. Тамо смо нашли црево које је ишло по дну језера и служило је за шверц нафте”, прича Ђуровић док пристижемо у марину.

„Док је људи биће и шверца”, каже Предраг Ђуровић и присећа се вечери које колеге и он никада неће заборавити: „Радио сам на мору и знам његове ћуди. Али и река је опасна и непредвидива. Једном смо ноћу при пуној брзини на Дунаву налетели на огроман пањ. Био је први септембар. Пали смо у хладну реку. Имали смо среће да нико није страдао. Вратили смо се у мали црни гумени чамац и наставили да радимо”.