Користимо "колачиће" како би побољшаљи употребљивост интернет сајта. Уколико наставите коришћење интернет странице, Ви прихватате услове коришћења. Више информација
Царина, један од симбола националне независности и суверенитета земље, од њеног настанка па до данаших дана прошла је дуг и тежак пут у свом институционалном израстању.
Ослањајући се на «Номоканон» Саве Немањића из XIII века, који је представљао скуп црквених и световних правних прописа, у време развијања феудалне државе 1349. године настао је Душанов законик допуњен 1354. године, којим је нормиран највећи број друштвених односа. Чланови 120. и 121. овог Закона односе се на царину.
У средњовековној Србији царина се као појам први пут појављује у XII веку. Тада нису постојале пограничне царине, већ се роба царинила на одређеним трговима у местима са јаким трговачким прометом. Најпознатије царинарнице у приморским крајевима налазиле су се у Св. Срђу на Бојани, у Даљу на обали Дрима, а у унутрашњости Србије у Брскову, у Св. Спасу (на путу Скадар – Призрен), у Новом Брду, Руднику, Трепчи, Призрену и Плани на Ибру.
У мају 1804. године постављен је ђумрук (царинарница) на Сави код Остружнице. У постојећим изворима из тог доба није сачуван тачан датум отварања остружничке ђумрукане, али је зато могуће утврдити приближан дан који може бити узет као Дан Царине Србије и то захваљујући пре свега сећањима Карађорђевог буљукбаше Петра Јокића (око 1779-1852). То је једини извор из тог доба, али упоређивањем са другим, дошли смо до закључка да је тај датум приближно 25. мај 1804. године.
Србија у доба владавине Кнеза Милоша имала је укупно 16 пограничних царинарница, и то: Шабачку, Митровачку, Остружничку, Вишњичку, Грочанску, Смедеревску, Дубравичку, Рамску, Варваринску, Јасеничку, Обрешку, Ливадашку, Црквеначку, Горњоморавску, Доњоморавску и Виничку. Најзначајнија је била Београдска царинарница, коју је до предаје Кнезу Милошу 21. децембра 1833. године држао непосредно београдски везир. Исте године Кнез Милош је својим указом поставио особље царинарнице и посебним упутством одредио њихове дужности. Повлачењем Кнеза Милоша са власти 1839. године, на српским границама било је 18 царинарница.
Закон о устројству ђумрука из 1863. године унео је извесне промене у ову организацију када је број царинарница повећан на 27. Уведене су три нове царинарнице према Аустрији (Гроцка, Градиште и Доњи Милановац), иако су у њима цариници постављени тек од 1865. године. Општи распоред царинарница у суштини је остао непромењен. Царинском службом је од самих почетака руководило министарство финансија, а први пут установљен је засебан орган надлежан само за царину 1875. године. Био је то надзорник ђумрука, а 1885. године се оформило и царинско одељење.
Непосредно по стицању независности 19. децембра 1878. године кнежевим указом одлучено је да се са старе српско-турске границе царинарнице преместе на нову границу. Коначно, 1893. године, краљ Александар је усвојио Закон о изменама и допунама закона о устројству царинском из 1863. године којим су учињене корените реформе у организацији царинске службе. Царинарнице су дефинисане као државне установе које су директно потчињене министру финансија.
Све царинарнице у складу са местом и трговачким прометом, подељене су у четири реда: у први ред су доспеле царинарнице са неограниченом службом, а у други, трећи и четврти ред распоређиване су царинарнице са ограниченом службом. Тада је формирана мрежа од 35 царинарница од којих су две имале категорију првог реда, шест другог реда, дванаест трећег реда и преосталих петнаест четвртог реда, са укупно четири издвојене филијале. Завршетком балканских ратова Србија је своју власт проширила и на новоослобођене крајеве Старе Србије и Македоније. Проширена је и мрежа царинарница. Новом организацијом уведено је 22 нове царинарнице, а укинуто је 13 постојећих, и то: Дубравичка, Крагујевачка, Врањска, Давидовац, Радујевачка, Јаворска, Преполачка, Рашка, Балтабериловачка, Голубачка, Добрањска, Ржанска и Неготинска.
Царинска управа делила се на административни Одсек, тарифни Одсек и Одсек за финансијску стражу. Начелник управе, са шефовима Одсека, образовао је Царински савет који је имао задатак да разматра сва важна питања за царину и царинску службу.
Чиновнике у царинској управи постављао је својим указом краљ. У царини није могло бити запослено лице које није имало бар шест разреда средњих трговачких или техничких школа. Начелни распоред царинарница био је на граници, а могле су бити отворене и у унутрашњости земље.
Међу познатим личностима које су део свог професионалног живота провеле у улози цариника, нашли су се и Вук Стефановић Караџић, Бора Станковић и Владислав Петковић Дис.
Број запослених зависио је од величине царинарнице, њене важности и величине промета. Настојало се да у свакој буду барем по два запослена од којих је један могао бити и приправник. У пракси то често није реализовано, тако да је већи број споредних царинарница имао само по једног запосленог. Законом је било прописано да за управника царинарнице није могао бити постављен нико ко није бар пет година провео као указни царински чиновник.
После Првог светског рата, прво у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а после и у Краљевини Југославији, због унутрашњих противуречности, криза и заоштравања међународних односа, царинска служба била је у подређеном положају. У састав царинске власти улазили су: Министарство финансија с Одељењем царина, финансијске дирекције с одсецима за царине, царинарнице са царинско-хемијским лабараторијама и Царинским бироом, централе царинске благајне и финансијске контроле.
Специјална институција царинске власти био је Царински савет који је образовао начелник Одељења царина и који су сачињавали шефови одсека и референти одељака, а решавани су проблеми о свим важнијим питањима из царинске струке.
Постојале су главне царинарнице и царинарнице првог и другог реда. Главне царинарнице биле су у Београду, Дубровнику, Загребу, Љубљани, Марибору, Новом Саду, Осијеку, Сарајеву, Скопљу, Солуну, Сплиту, Суботици и Сушаку. Царинарница у Солуну налазила се на територији Краљевине Грчке при Југословенској слободној зони у Солуну. Царинска служба делила се на концептну, стручну, финансијску, контролну и манипулативну, док су се чиновници могли поделити према њиховим школским квалификацијама. Царинска служба Краљевине Југославије, заједно са делом финансијске страже, имала је пред рат око 4.000 запослених.
Царинска служба послератне Југославије почела је са радом 15. новембра 1944. године, и то у царинарницама на ослобођеној територији. Децембра 1944. године у оквиру Државног повереништва финансија образовано Одељење царина, као и царински инспекторати и царинарнице. Организациона мрежа царине 1945. године, па све до 1947. године била је базирана на стању до 6. априла 1941. године. У току 1947. године укинута је финансијска стража и део њених послова преузели су органи царинске службе, а укинути су и царински инспекторати. У време административног управљања, развој царинске службе био је доста успорен, и њена улога је била периферна у систему спољнотрговинске размене.
Тада је мрежа организационих јединица била прилично развијена и равномерно распоређена. Основано је 8 царинарница, 160 царинских испостава и реферата, 9 царинских лабараторија и 5 регионалних јединица ЕРЦ-а за аутоматску обраду података.
За рад на граници, где су били нарочито тешки услови за рад, бирани су младићи и девојке са омладинских радних акција, а делом и из редова ЈНА и органа унутрашњих послова. Током 60-их па до средине 70-их година из основа је промењена кадровска структура службе у корист кадрова са вишом и високом школском спремом. Уложени напори довели су до тога да је служба скоро удвостручена и 1984. године запошљавала је 4.414 цариника.
Распадом СФРЈ 1991. године и формирањем СРЈ долази до великог смањења броја царинарница, тачније од 40 остало их је свега 14. Отворени су нови гранични прелази према бившим републикама и настављен је континуитет процеса рада. До 2001. године царинска служба је била савезни орган и директно је била одговорна савезној влади.
Пријавите корупцију
Пријавите кршење прописа
Контакт форма