Историјат царинског закона и царинске тарифе

„Царинска професија, једна од најстаријих (долази одмах иза свештеничке, владалачке и војничке), издражала је многе потресе и нападе, али је остала, сачувала се и развила. Број цариника и царинарница показује велечину једне државе. У свему томе је и величина царинске професије“....Овим речима завршио је текст на тему своје професије Вељко Великић, царински службеник из Вршца, у листу „Цариник“ новембра 1926. године.
Овакав став нашег колеге с почетка ХХ века, утемељен је на историјским чињеницама, јер је царина као данак или порези била позната још у старом веку. Убирала их је држава или поједини градови. Код старих Грка у Атини плаћала се дажбина од 2% на увоз и извоз робе преко Пиреја. Римљани су их такође разрезивали као државне и провинцијске или градске. Још у римско доба царине су представљале значајан приход државне благајне. На појединим саобраћајним местима у провинцијама постојале су царинске постаје (статионес) где је царина наплаћивана приликом проласка робе. Висина царине износила је 2,5% (qуадрогесимо) од вредности увезене робе. Наплата царинских прихода давана је и под закуп, у почетку чак закупцима из редова домицилног становништва, а касније, од средине ИИ века, наплаћивали су је службеници који су у нашим крајевима носили назив публицум портарии Иллyрици ет рипае Тхрациае. У средњем веку осим извозних и увозних, плаћала се и провозна, такорећи транзитна царина. 

Најстарији сачувани царински правни закон везан за наше просторе јесте Дубровачки царински статут – Либер статуторум доане – из 1277. године. Осим правних обичаја и домаћих писаних правних извора, у Србији је већ почетком ХИИИ века ушао у употребу први писани правни извор византијског порекла. Сава Немањић, св. Сава, по проглашењу аутокефалности српске православне цркве 1219. године издао је Номоканон, скуп црквених и световних правних прописа. 

Ослањајући се на њега у време развијене феудалне државе 1349. године, настао је Душанов законик, допуњен 1354. године, којим је нормиран највећи број друштвених односа. Средњовековни српски владари наплату царине обично су давали у закуп, најчешће Дубровчанима, да би се доласком Турака на Балкан потпуно променила и структура прихода. Најзначајнији је био порез у новцу, такозвани десетак, у „земаљским производима”, радној снази, „нахијски прирез”, приход од казни и, на крају, приход од царина, превоза и риболова. Ослобођењем од Турака, приход од царина и превоза преко скела почео се прикупљати први пут у мају 1804. године, када је Карађорђе установио царинарницу са скелом на Остружници. Као и под турском влашћу, царина је износила 3%. Вазална Србија морала је своје царинске тарифе да саставља у складу са постојећим одредбама Портиних уговора и Кнез Милош се у том погледу верно придржавао Портиних упутстава. 

Прву царинску тарифу прописао је 1. марта 1819. године а допунио је 16. децембра 1822. године. Ова тарифа обухватала је укупно 31 ставку (највећа царина била је за коње и говеда, по 2 гроша по грлу, на свиње 20 пара, а на овце 10 пара по грлу). За осталу робу предвиђено је да се у односу на вредност узима по 2 паре на сваки грош. Наведена тарифа важила је све до 7. марта 1828. године када је замењена новом. Нова тарифа обухватала је 71 ставку и по висини царине била је нешто нижа од претходне. Увозно-извозне царине наплаћиване су и према другим пашалуцима. Седам година касније, 3. јула 1835. године, прописан је „кратки додатак“ тарифе из 1828. године којим је прописана царина за 8 ставки (седам врста стоке и пшеницу), за производе који се извозе у Турску, а која је била веома висока (за коње чак 20 гроша, а за волове и свиње по 10).  

Први Царински закон о општој царинској тарифи донет је 5. јуна 1883. године и тада је престала да важи тарифа из 1863. По новој тарифи укинуте су провозне царине по угледу на европске државе, а увозна роба била је распоређена у 18 група, са 63 тарифна броја, разврстана по струкама, а не по алфабету као раније. Нова царинска тарифа од 2. априла 1892. године садржавала је и заштитне царине. Наш први Царински закон датира од 21. маја 1850. године, затим следе царински закони из 1863. и 1897, а Царински закон Краљевине Србије који је донет 23. јануара 1899. године и он детаљно регулише поступак царињења, предвиђа могућност складиштења робе и утврђује поступак за повраћај погрешно наплаћених дажбина. Са мањим изменама и допунама коришћен је и у Краљевини Југославији. 

Након Другог светског рата у порушеној и потпуно опустошеној земљи први прописи којима се уређују одређена питања из области царина донети су 1945. године, а први Царински закон ступио је на снагу 1948. године и њиме су по први пут прописани институти царинског система, као што су царинска роба, царинско подручје, царинска линија, погранични појас, мере царинског надзора. Следе Царински закон из 1959. који је пратило и доношење Уредбе о привременој општој царинској тарифи. Она је садржавала и одредбе о царинским повластицама и ослобођењима за различите категорије увозника.

Како је развој друштва захтевао и модернизацију царинског система, 1973. године донет је нови Царински закон, чија је основна карактеристика да свеобухватније регулише материју царинског поступка у железничком и друмском саобраћају. Даља модернизација царине наставља се новим Царинским законом из 1976. године, који је мењан и допуњаван више пута (1979, 1982 и 1984. године), пратећи промене у привреди и потребе учесника у царинском поступку све до данашњих дана.

Актуелни Царински закон примењује се од 3. маја 2010. године и представља веома значајан корак у усаглашавању српског законодавства са прописима Европске уније, подразумевајући стандардизацију процедура и модернизацију рада царинске администрације. Царинска тарифа је такође трпела измене због усклађивања Царинске номенклатуре са степеном развоја технике и технологије савременог друштва, још од потписивања ратификације Конвенције о хармонизованом систему од стране бише Југославије 1987. године, до данашњих дана. Номенклатура царинске тарифе, коју примењеујемо на сврставање производа, усклађена је са Комбинованом номенклатуром Европске уније, уз стално праћење измена и усклађивање са Хармонизованим системом. Једном речју, данас је царина стручан, компетентан и модеран систем у којем се интензивно ради на институционалној модернизацији и трансформацији ради приближавања најбољој светској пракси.