Опште

ЦАРИНСКА ВРЕДНОСТ РОБЕ

Царинска вредност као део царинског система прописана је одредбама чл. 51. до 64. Царинског закона, које су у складу са Принципима члана VII Општег споразума о царинама и трговини из 1994. године (GATT 1994), као и са одредбама Споразума о примени тог члана.

Методи царинског вредновања

Методи царинског вредновања прописани су чл. 52. и 56. Царинског закона по хијерархијском редоследу примене.

Примарни метод за утврђивање царинске вредности је трансакцијска вредност увезене робе која је дефинисана чланом 52. Царинског закона, а коју чини стварно плаћена или цена коју треба платити за робу када  се онапродаје ради извоза у Србију, прилагођена по потреби.

Члан 52. Царинског закона треба тумачити заједно са чл. 53. и 54. истог закона којима се врши усклађивање стварно плаћене цене или цене која треба да се плати за увезену робу у случајевима када купац сноси трошкове и издатке који се сматрају саставним делом вредности за царинске потребе, а који нису обухваћени ценом увезене робе (члан 53. Царинског закона) и у случајевима када купац сноси трошкове и издатке који се не сматрају саставним делом вредности за царинске потребе, а који су обухваћени ценом увезене робе (члан 54. Царинског закона).

Ако царинска вредност не може да се одреди према одредбама члана 52. Царинског закона, приступиће се утврђивању вредности применом секундарних метода царинског вредновања прописаних чланом 56. став 3. тач. 1)-4) Царинског закона.

Секундарни методи царинског вредновања примењују се по реду и то: прво применом метода трансакцијске вредности истоветне робе продате за извоз у Србију и извезене у исто или приближно исто време као и роба која се вреднује (чл. 56. став 3. тачка 1) Царинског закона), а ако се на тај начин не може утврдити царинска вредност приступа се утврђивању вредности на основу трансакцијске вредности сличне робе продате за извоз у Србију и извезене у исто или приближно исто време као и роба чија се вредност утврђује (члан 56. став 3. тачка 2). Царинског закона).

Код примене оба ова метода, упоређују се робе продате на истом комерцијалном нивоу и у приближно истој количини као и роба која се вреднује. Када такве продаје нема, може се користити трансакцијска вредност робе продате на различитим комерцијалним основима, односно у различитим количинама уз потребна усклађивања, под условом да се таква усклађивања могу спровести на основу поднетих доказа.

Када се царинска вредност увезене робе не може утврдити применом члана 56. става 3. тач. 1) и 2) Царинског закона, царинска вредност се утврђује у складу са чланом 53. став 3. тачка 3) Царинског закона (метод дедукције), а то је вредност заснована на јединичној цени по којој се увезена роба, или истоветна или слична увезена роба, продаје у царинском подручју Републике Србије у највећој укупној количини лицима која нису повезана са продавцима, умањена за уобичајену провизију или уобичајену добит и опште трошкове продаје у Србији за робу исте врсте или групе производа, затим за уобичајене трошкове транспорта, осигурања и других повезаних трошкова који настају у Србији као и увозних и других накнада које се плаћају приликом увоза или продаје робе.

Ако се царинска вредност не може утврдити на основу члана 56. став 3. тачке 3) Царинског закона, утврдиће се на основу члана 56. став 3. тачка 4) тог закона (обрачуната вредност), а то значи на основу вредности која одговара укупном износу вредности материјала и трошкова насталих у производњи робе чија се вредност утврђује, добити и општих трошкова који се остварују при продаји робе исте врсте или групе производа, као и трошкова и издатака из члана 53. истог закона.

Уколико се царинска вредност за увезену робу не може утврдити применом једног од напред наведених метода, иста ће се утврдити на основу података расположивих у Републици Србији (резервни метод), прописаног чланом 56. став 4. Царинског закона и чланом 122. Уредбе о царинским поступцима и царинским формалностима.

Утврђивање царинске вредности  применом резервног метода подразумева царинску вредност истоветне или сличне робе утврђену према одредбама чл. 52. и 56. став 3. тог закона уз мања одступања (на пример, у односу на време кад је та вредност утврђена или у односу на вредност утврђену за истоветну или сличну робу произведену у другој земљи). У недостатку података за утврђивање царинске вредности уз флексибилнију примену претходно прописаних метода царинског вредновања, може се користити било које разумно средство, као што су ценовници, каталози, понуде, огласи, мишљење експерата и сл.

Права и обавезе царинских органа

Царински орган може, у складу са чланом 63. Царинског закона, да захтева од декларанта да поднесе исправе и податке који су му потребни за утврђивање царинске вредности, у складу са одредбама чл. 51-58. овог закона. Царински орган може да провери веродостојност и тачност било које изјаве, исправе или декларације која се подноси за потребе утврђивања царинске вредности.

Ако се из оправданих разлога уз декларацију не поднесе фактура, односно ако царински орган основано сумња да вредност робе наведена у фактури није у складу са одредбама овог закона, царинска вредност се утврђује на основу одредаба члана 56. Царинског закона. 

Царински орган је у сладу с чланом 60. Царинског закона дужан да увознику, на његов захтев, достави писмено образложење о начину на који је утврђена царинска вредност увезене робе.